... Just an opinion

Disclaimer: u tekstu koji sledi, uzimam pravo na slobodu izražavanja slengom, pozajmicama iz engleskog jezika, pa i po kojom ''ružnom reči''. Stoga, ukoliko ste osetljiviji, nemojte čitati.

Koliko ste puta u životu čuli ovu reč? Nemoguće. 

Neizvodivo. Nije za tebe. Neće se dogoditi. Sintagme koje kroz vreme evoluiraju i poprimaju neke nove rečenične oblike, ali na kraju znače uvek isto: nemoguće. Sintagme koje vremenom vizualiziramo tako da opisom odgovaraju teškoj vreći, teretu koji si samostalno, ili uz malenu pomoć okoline, slažemo na ono osetljivo mesto gde se inače budi iskra. Iskra koju sadržajem te imaginarne vreće gasimo. Namerno. Ili jednostavno kukavički, odustajemo i dopuštamo da prevlast u našim mislima preuzmu reči te famozne, sveznajuće, zauvek ''brižne'' okoline. Sabotiramo sebe. Linija manjeg otpora uvek se činila bezbolnijom opcijom, ali to je apsolutna varka kojom se povodimo u teškim momentima, situacijama koje se čine bezizlaznim...
Nisam imuna na kukavičluk. Na tu liniju manjeg otpora. Živim tako neko vreme u uverenju kako sam hrabra i kako mogu sve. Ali. Pokleknem, tu i tamo, pod pritiskom tereta. Često i padnem. I tamo, na dnu, dok se davim u sopstvenim g***ima, doživljavam prosvetljenje. Ono koje nema nikakve veze s religijskim, spiritualnim, već prosvetljenje praćeno self-šamarčinom koju si nemilosrdno udaram, jer to niko drugi neće učiniti za mene. Reanimiram se.
Verujem da će se puno vas pronaći u opisu. I to je sasvim u redu. Nismo stvoreni od kamena, nismo uvek i zauvek jaki u meri da nas ništa ne može dodirnuti, slomiti. Ako jesmo, onda sa nama nešto ozbiljno nije u redu. 

U redu je biti slab. Slomiti se.

Ali i ustati, otresti prašinu i ostatke poraza, naučiti lekciju i nastaviti dalje.
Svet nije, niti će ikada stati zato što smo pokleknuli. Zapamtite to.

. . . 

Jedne ledene, kišne srede u novembru pronašla sam se na stazi totalnog bespuća, nepoznanica. Nervozno cupkajući u polutami sive čekaonice, strah sam pokušavala oterati izmišljanjem muzike koja bi se slagala sa snažnim lupanjem srca u ušima. Srca koje bi preskočilo na svaku naznaku nadolazećih koraka. Iščekujući, nadajući se. Lomeći prste. Očekivano, neki od tih nadolazećih koraka bili su i oni koji su nosili moje vesti. I vesti nisu bile dobre.

Nisam paničar. Zapravo, volim da mislim kako nisam.

Uvek se trudim sve poslušati s maksimalnom pažnjom i razumevanjem, bez drame, suza, teatralnosti. To čuvam za u svoja 4 zida. 

Ali nekada se susretnete s ljudima koji će stvoriti dramu za vas i koji će, vrlo efektivno, pogoditi onu žilu koja je vašim bićem kreirani bič koji će vas otresti na dno. Divan osećaj. 

Moj doktor nije bio taktičan. Moj je doktor bio melodramatičan, kritički nastrojen, pesimističan, sveznajući motherfucker koji nije želeo odgovoriti niti na jedno pitanje, već je bučnim monologom celi slučaj osudio na propast. Kataklizmu. Anarhiju i pokop. I u momentu slaganja svih tih radosnih prognoza na moj pregrejani razum, umesto da klonem i krepam kao prebijena zver, u meni se dogodila neverovatna stvar! INAT. Apsolutni, u svojoj najsirovijoj formi balkanosauruski INAT. Siva više nije bila siva, doktor više nije bio osoba kojoj sam bila spremna poveriti život, već informator. Njegova drama i netaktičnost postali su mi u trenu smešni i na momenat sam pomislila da imam mini nervni slom. Ali nisam. Srećom. Doživela sam apsolutno prosvetljenje, praćeno već spomenutom self-šamarčinom koja me je dozvala pameti. Da, moje zdravlje se raspadalo. Da, prognoze su bile očajne i vrlo zabrinjavajuće, ali s obzirom na podebelo iskustvo sa svojevrsnim tragedijama, sarkastičnim scenarijima života, odlučila sam uzeti stvar u svoje ruke. Pustila sam krv u svoja 4 zida, sabrala se i nastavila uzdignute glave. Na kraju dana, to je samo moj život. I moja smrt.

Promenila sam način na koji razmišljam, način na koji komuniciram sa okolinom. Hirurški precizno, uklonila sam emocionalne vampire, sisače energije na tanku slamku. Neverovatno koliko sam im vremena u prošlosti poklonila... Promenila sam način prehrane, celokupan lifestyle. Na početku je bilo puno odricanja, ali sam to odlučila tretirati kao nagrađivanje same sebe. Na kraju, promenila sam doktora. Potraga za osobom koja nije imala nacistički pristup pacijentu bila je prava avantura. Ali se isplatila. Uspela sam. Nemoguće sam pretvorila u moguće. Nije se dogodilo preko noći, niti u nekoliko meseci. Bio je to proces koji je trajao godinama. I trajaće do kraja mog života, ali kada se osvrnem, iza mene je niz godina koje je nekoliko ''stručnjaka'' procenilo nemogućim. Njihovo nemoguće moj je trijumf. Moja pobeda. Njihovo nemoguće postalo je izvor sa kojeg crpim snagu i energiju da mrdam dalje. Bolja, optimističnija, sigurnija u sebe. Jer kada jednom podignete glavu iz blata i prašine, shvatate veličinu snage, jačinu sopstvene volje kao najsavršenijeg odbrambenog mehanizma koji vam ne dopušta da crknete u gnoju, već vas šamara da se dignete i sav taj čemer i jad pretvorite u snagu. U volju. U ja to mogu, ja to hoću!
. . .
Ovaj tekst tipkam već mesecima. Pišem i brišem. Uskomešane misli bez puno reda, reči koje se prepliću i tvore jedan haotični nered... reči koje kroje priču koja, verovatno, nema nekog logičkog mesta na beauty blogu. Inicijalno, ovaj tekst nije trebao ugledati svetlost online sveta... bio je svojevrstan podsetnik samoj sebi na neke trenutke koje ne želim ponoviti, podsetnik na neke stare greške. Ali evo, uzela sam za slobodu prekršiti nekoliko pravila, te sa vama podeliti koju informaciju više. Verujem da će biti mišljenja u smislu osude i etiketiranja kako igram na kartu sažaljenja, TMI-ja i sličnog. Iskreno, to su samo mišljenja i svako ima potpuno pravo na svoje. Na kraju dana, ovo su moje virtualne stranice i moja sloboda da u njih utisnem trag...
Jednom davno obećala sam vam ispričati priču o celokupnoj transformaciji iz stanja neizlečive bolesti u stanje funkcionalne, zdrave osobe, ali sam se potom zamislila i shvatila da ja nisam doktor i da nisam life guru. Moje telo i um funkcionišu u skladu s mojim karakterom, a ja sam vam jako komplikovana, složena jedinka (po malo ekstremista koja je odbila lekove, zračenja i operacije... jednostavno, rešenje sam odlučila potražiti na drugom mestu, krenuti putem kojim se ređe ide...) i smatram da nemam pravo deliti savete ili predloge za nešto što ne poznajem, ili tretiram na sebi svojevrstan način. Svako od nas vodi bitku sa svojim demonima i najpametnija stvar koju vam mogu napisati je sledeća: dopustite si strah, suze i tugu; ali samo na tren, samo dok iz vas ne isperu prvi šok. Zagrlite i prihvatite svoje demone, ma koliko se opasnim činili. Oni su deo vas i tu su iz određenog razloga. Ne nužno kako bi vas slomili. Možda baš suprotno! Možda su tu kako bi vam pomogli da spoznate pravu snagu svog bića. Strah je prirodna emocija i u redu je osećati se uplašeno. Ali ne i dopustiti da vas udavi i ostavi paraliziranim na neodređeno. Pronađite svoj ventil, svoju oazu sigurnosti, bilo u radnji, predmetu ili drugom biću. Ne dopustite da vas nečije nemoguće zakuje za dno i osudi na propast, već se saberite i shvatite: nemoguće je samo nečije mišljenje.